Mada se o traumi, gubitku i žalovanju više nego ikada pre priča i govori, pred ovim gubitkom smo svi ostali nemi. Pitam se šta i kako napisati, da se ljudi kojima se desila tragedija ni na koji način ne osete iznevereno dok čitaju, o nečemu što se rečima teško može iskazati. Svi pričamo o deci i to jeste najvažnije. Deci je potrebno strpljenje odraslih, da im pomognu da se polako vrate svakodnevnim aktivnostima, da pokušaju da im daju odgovore na mnogobrojna pitanja koja u ovom trenutku postavljaju i povrate osećaj da svet, uprkos svemu, može ponovo da bude sigurno i bezbedno mesto. Rekla bih da je roditeljima potrebno to isto. Sa izgubljenim detetom roditelji su izgubili najdragoceniji deo sebe samih. Bez ikakvog pojašnjenja, trauma se jednostavno desila, i ostavila ih beznađu.
U njema sa smenjuju različite emocionalne reakcije. Oni su ljuti zbog nepravedne smrti deteta i promenjenih okolnosti života koji obezvređuju ranije negovanu težnju za srećom, ma šta se pod tim podrazumevalo. Ljutnju prati i ogrman strah koji povremeno može prerasti u paniku u različitim životnim situacijama koje podesećaju na odustvo deteta – prazna kuća, tišina, noć, svaki novi dan, susret sa detetovim drugaricama i drugovima. U svom bolu, roditelji se osećaju usamljeno i bespomoćno jer niko ne može tu emocionalnu vezu nadomestiti, izbiljeno se ne može vratati. Taj gubitak kontrole, da njihov život, i još važnije, život njihove dece, nije “u njhovim rukama”, dovodi u pitanje ono najfundametnalnije u ličnosti čoveka. Tu ih sustiže i osećaj krivice da nisu odradili njihov najvažniji zadatak - da zaštite svoje dete. Oni koji imaju još dece mogu osećati krivicu što ne brinu dovoljno o svojoj živoj deci, istovremeno osećajući se bespomoćno da pomognu sebi da im bude bolje. Iako bi morali, oni jednostavno nemaju snage. Ophrvani osećanjima neverice, ljutnje, usamljenosti, bespomoćnosti i krivice, roditelji ne stižu da tuguju. Tuga ih tek čeka. Ona se javlja kao posledica situaicije koja je procenjena kao nepovratni gubitak nečeg najvrednijeg u životu. Kada tuga provali u “sistem”, ona ne bira mesto ni vreme, ni oblik ispoljavanja, dovoljno je da bljesne jedna slika, jedno sećanje i da suze krenu kao iz odvrnute slavine. Upravo zbog toga, neki ljudi se plaše svoje tuge, najčešće oni u čijim je porodicama je bilo prihvatljivije biti ljut nego tužan, jer ljutanja ističe “snagu” ličnosti a tuga “slabost”. Kako je tuga za umrlim detetom večna i neprolazna, emocionalne rekacije tuge su najčešće stabilne u vremenu i postojane do kraja života.
Sve emocionalne reakcije su očekivane, i predstavljaju “noramalnu” reakciju na “nenormalnu” situaciju, čak i kada trenutno izostaju. To znači da su aktivirali jaki mehanizmi odbrane (svi ih imamo i oni su stalno prisutni), koji imaju funkciju da osećanja učine podnošljivim (da ne dođe do destabilizacije i dezintegracije) i obezbede prostor i vreme čoveku u patnji, da prihvati sebe i stvarnu životnu poziciju u kojoj se našao. Naravno, oni se pokreću automatski, nesvesno, bez ikakvog učešća naše volje, a njihova funkcija je pre svega adaptivna. Razlikujemo se prema strategijam kojima pribegavamo u odnosu na naše crte ličnosti, životno iskustvo, i trenutne okolnosti u kojima se nalazimo. Nekada se neprihvatljive emocije potiskuju u sebe, a nekada pomeraju i projektuju napolje, na druge ljude, dok neki pak negiraju situacijiu i nastavljaju uobičajeno da vode svoj život kao da se tragedija nije dogodila, izbegavajući situacije koje podsećaju na voljenu osobu. Beki kroz preteranu aktivnost i besciljno lutanje izbegavaju da se suoče sa životom koji sledi, životom bez deteta.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
