Svakodnevni ljudski život ne karakteriše nasilje, eksploatacija ili ravnodušnost. Daleko od toga. Istraživanje otkriva da nam je duboko stalo jednima do drugih i da bismo radije pomogli svojim bližnjima nego da im ne pomognemo.
Dobrota kao pojam koji ima najveću etičku vrednost, oduvek je bila vrlo važna tema razmatranja filozofa kroz istoriju ljudske misli. Mnoga savremena psihološka istraživanja, uključujući čuvenu Harvardsku studiju o razvoju odraslih, pokazala su da ljudi koji čine dobra dela, ne čine samo drugima već i sami uživaju višestruke benefite od toga. Ta studija, koja je započeta 1930-ih i jedna je od najdugotrajnijih studija života odraslih ikad sprovedenih, otkrila je brojne važne veze između različitih aspekata života ljudi i njihove opšte dobrobiti. Zaključak studije upućuje da ljudi koji su usmereni na davanje drugima kroz dobra dela, češće doživljavaju pozitivne emocije kao što su zadovoljstvo, mir i sreća, imaju optimističniji pogled na život, više vrednuju sebe, zadovoljniji su odnosima, imaju bolje mentalno zdravlje i žive duže. Danas se mnogi stručnjaci, antropolozi, sociolozi i psiholozi, bave fenomenom dobrote, tragajući za odgovorima na pitanja da li smo skloni da pre primetimo “zlo” ili “dobro”, da li je kapacitet za dobrotu urođen ili se dobrota može naučiti, da li teški životni trenuci pobuđuju “dobro” ili “zlo” u čoveku. Kao svi psihološki fenomeni, pitanje dobrote je veoma složeno i ne može se posmatrati odvojeno, i izvan interakcije sa onim “lošim”, destruktivnim, agresivnim u čoveku, niti se unutrašnji svet čoveka može odvojiti od njegove spoljašnje realnosti.
O tome koliko okruženje modeluje naše ponašanje još u detinjstvu govore i čuveni eksperimenti sa Bobo lutkom, kanadskog razvojnog psihologa Alberta Bandure, koji je otkrio da deca mogu nasilna ponašanja da uče samo kroz opažanje i imitiranjem ponašanja drugih ljudi. Istraživanje je izveo tim istraživača koji su fizički i verbalno zlostavljali lutku na naduvavanje pred decom predškolskog uzrasta, što je navelo decu da kasnije oponašaju ponašanje odraslih, napadajući lutku na isti način. Do sličnih zaključaka je došao i socijalni psiholog sa Stanforda Filip Zimbardo. Za svoj eksperiment, u kome je proučavao efekte zatvorskog okruženja na psihološko funkcionisanje čoveka, regrutovao je dvadeset i četiri mladića da budu straža i zatvorenici za lažni zatvor. U dvonedeljnoj simulaciji uvideo je da su se učesnici potpuno identifikovali sa ulogom “zlikovca” do mere da su u ulozi stražara, izvan svakih očekivanja, zloupotrebili autoritet i počeli da demonstriraju okrutna i brutalna ponašanja prema zatvorenicima. Ovaj eksperiment je ukazao na brzinu kojom ljudi mogu da počnu da sprovode izopačene radnje u izopačenom okruženju koje podstiče hostilnost i agresiju. U današnjem svetu, veliki uticaj na ljude, a prvenstveno na decu, ima nekvalitetan medijski sadržaj i razni rijaliti programi, što se može tumačiti kao savremeni “zatvorski” eksperiment i “Bobo lutka”.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
