Počeću ovaj tekst rečima starije koleginice koje su me inspirisale kada je u pitanju razmišljanje o odnosu roditelja i njihove dece u periodu od puberteta do mladog odraslog doba koje zovemo adolescencija: “Mladi i roditelji prevoze se istim čamcem do druge obale. Za roditelje to je obala na kojoj treba da ostave odraslo, odgovorno, sigurno i samosvesno mlado biće. Za mlade ista obala je puna neizvesnosti, nepoznatog i straha kako će dalje, ali i izazova da mogu i žele drugačije. Sa obe strane javljaju se pitanja: Da li će moći? Šta dalje sam?”
Kakve se sve to promene dešavaju u mladim ljudima koje zastrašuju kako njih same, tako i njihove roditelje?
Znamo da se u ovom periodu sve transformiše i menja – telo, ponašanje, odnos prema sebi i drugima, sistem vrednosti, odnos prema članovima porodice, prema vršnjacima i prema suprotnom polu. Adolescenti misle da su svi ostali zaokupljeni njima, kao što su oni zaokupljeni sobom. Neretko stručnjaci koriste termin “izmišljena publika” da slikovito opišu to stanje opterećenosti sobom i sopstvenim izgledom. U ovom haotičnom procesu mladi moraju da “ostave” detinjstvo i počnu da se ponašaju kao odrasli, odvajaju se od roditelja i porodice (psihološki i fizički), osvajaju slobode, prolaze kroz mnoga iskušenja i uče na sopstvenim greškama tragajući za novim načinima i avanturom.
Roditelji su i dalje potrebni kao model identifikacije, izvor podrške, samo se odnos menja, i što pre roditelji shvate da treba svoje adolescente da posmatraju kao jednake, i ako se ne ponašaju uvek odraslo i zrelo, time daju više šanse i sebi i svom adolescentu. Sasvim je očekivano da se roditelji u jednom trenutku iznenade mudrošću i uvidima svog, do juče deteta, dok ga u drugim trenucima vide kako vapi za podrškom i pomoći. Ove promene se nekada dešavaju iz sata u sat, a nekada iz nedelje u nedelju. Svakako, mladima je teško da isprate sami sebe, a kamoli roditeljima. Možemo slobodno reći da mladi svojim roditeljima šalju poruku – ‘Pusti me, ne ostavljaj me’, koja opisuje prirodu konfliktnih osećanja koja su intenzivna u adolescentu. Duple poruke pojačavaju zbunjenost i kod samih roditelja koji se često osećaju sluđeno, kao da gube kontrolu nad situacijom i zdrav razum. Kada se uzme u obzir socijalni narativ i stereotip prema kome biti dobar roditelj znači biti staložen i u kontroli, roditeljima to posebno teško pada. Zato je ključna stvar u roditeljstvu odustati od težnje ka savršenstvu. Ako nastoje da budu savršeni roditelji, verovatno će očekivati i od dece da budu savršena – a tu je koren mnogih problema. Ono što može pomoći roditeljima da budu dobri za svoju decu, pomoći će im da budu dobri i za sebe – da se u datoj situaciji otvorenog uma zapitaju šta je potrebno i jednom i drugom. Nekada će to biti zagrljaj, a nekada razumna kritika.
Što pre roditelji shvate da će adolescent kritički da preispituje njihove stavove i malo-malo da upire prstom u njih da su pogrešili, na osnovu informacija i iskustva koje intenzivno prikuplja iz spoljnog sveta, to će im lakše biti da izdrže napade i ostanu pribrani. Istina je da mnogi roditelji prvi put počinju da razmišljaju o svom životu, baš zato što u kući imaju adolescenta koji im daje “ogledalo istine” i ako to nisu tražili. Zato roditelji, naročito oni koji su po svom temperamentu impulsivniji, ili koji nisu razrešili svoje životne zadatke na putu odraslosti i dobili dovoljno potvrda da vrede, lako postanu emocionalni i spremni na svađu. Posebno je opasno kada osujećeni roditelj, najčešće nesvesno, osvetnički vraća loša osećanja nazad svom detetu, izgovarajući teške reči koje ga duboko povređuju. Postojanje konflikta između adolescenata i njihovih roditelja je neminovno i u krajnjem slučaju neophodno u cilju postizanja jasnog identiteta, ali ako konflikti postanu suviše intenzivni tako da roditelj izgubi kontrolu nad svojim ponašanjem, onda oni nanose štetu u razvojnom smislu. Naročito ukoliko nakon takvog “ispada” ne usledi razgovor i izvinjenje.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
