Dani lete, a mi kao na pokretnoj traci, ne odustajemo od svoje omnipotentne ideje da sve stignemo za vikend nakon što smo sa jednog posla trčali na drugi i pokušavali da, koliko-toliko, imamo fizičku aktivnost i jedemo zdravo. Tu stižemo do petka, kada smo neodlučni da li prioritet treba da nam bude da izađemo sa prijateljima ili da ostanemo kod kuće kako bismo vikend otpočeli orni za dovršavanje nezavršenih nedeljnih poslova, da sredimo kuću, posetimo svoje, spremimo nedeljni ručak, obavimo nabavku i “usput” skoknemo do Ikee. Umorili smo se od same pomisli na svoj plan za vikend, a gde je tu vreme za onog sa kim smo izabrali da delimo život dok srljamo u zadatke?
Paradoksalno, vrlo smo pažljivo birali onog sa kim ćemo deliti svakodnevicu, a došli smo do toga da u njoj najmanje ima te osobe. Jer zaboga podrazumeva se da se volimo, da smo tu, i da će naš partner razumeti da imamo mnogo obaveza koje ne mogu da čekaju – to je valjda ta zrela ljubav. Nismo više “klinci” pa da očekujemo da mora stalno da bude zabavno, da se zasmejavamo, pravimo jedno drugome iznenađenja i filozofiramo do pet ujutru dok se vrti slučajno otkrivena plej-lista na Jutjubu.
Mora život da se uzme u svoje ruke, da se zasuču rukavi i da se zaradi za račune i hranu u ovim inflacijskim danima. Pošto za trenutak uhvatimo svoj odraz u ogledalu jureći na sve strane fliper lopticu, shvatamo da brz život ostavlja tragove na našem licu pa nam se podižu apetiti – treba još novca i za neki valjani odmor i beauty tretman. Kada dođe vikend za lenčarenje koji smo čekali kô ozebao sunce, spremni da ne radimo ništa jer nam je baš to potrebno, sustiže nas nervoza i neraspoloženje. Valjda smo i zaboravili kako da se opustimo jer nam se nevoljno nameće misao kako traćimo vreme dok se vrtimo po stanu i bindžujemo novu Netflixovu seriju, za koju je pitanje da li nam se uopšte i gleda.
„Kupila sam noževe, vrlo kvalitetne
Nove makaze, nove roletne
Kupila sam pljuge i vožnju do stana
Da bih sela na pod i tamo bila sama
Plišanog zeku što se kači na lampu
Pa sam kupila i lampu, jer stvarno nemam lampu
Malo, malo sama, malo tužna, kese, etikete
Momenti u kojim hoću da se setim sebe”
Zapadnjački stil života koji nam se uvukao pod kožu više nego što sami želimo da priznamo, sve više nas udaljava od jednostavnosti i skromnosti “običnog čoveka”. To osećanje je u meni izazvao film koji sam pogledala. Probudio me je žamor dece u parkiću ispred zgrade, sunčana nedelja zvala me je da izađem iz kuće i obrnem bar jedan đir na keju, ali me je krevet vukao pa sam sasvim slučajno naišla na “Awakenings”, kultni film iz 90-ih sa Robinom Vilijamsom i Robertom de Nirom u glavnim ulogama.
Ovaj film iz nepoznatih razloga do sada nije dospeo na moju listu (nekada sam imala liste, od tog rituala ostao je samo termin). Radnja filma smeštena je u bolnicu Bejnbridž u Bronksu, u kojoj su se lečili pacijenti zaraženi pandemijom letargičnog encefalitisa. Do tada nepoznata bolest pretvarala je ljude u voštane figure, pacijenti su bili potpuno nemi i zaključani u svom telu, bez mogućnosti da govore i ostvaruju kontakt očima. Takoreći živeli su život bez života, zaboravljeni od sveta i od svojih najmilijih.
U Bejnbridžu beznadežno su prolazili dani ne samo pacijentima nego i osoblju, sve dok se nije pojavio doktor Sejer (Robin Vilijams u ulozi). Mučen predosećajem kako se unutar ovih ljudskih statua nalaze živi ljudi, on istražuje novi lek ali i kreativne načine kako da dopre do svojih pacijenata, čitajući im poeziju i puštajući im muziku.
Prvi pacijent Leonard (Robert de Niro) uspešno se budi, decenijama nakon što je još kao tinejdžer zapao u komu. Radujući se mogućnosti da ponovo hoda, šeta slobodno, stupa u kontakt sa ljudima, on nas podseća da život čine obične male stvari koje uzimamo kao datosti i na koje zaboravljamo jureći da ostvarimo svoje neretko precenjene ideje. Kroz odnos sa pacijentom Leonardom doktor Sejer otkriva kako se i u njemu samome krije osoba koja se treba probuditi, željna ljubavi, prijateljstva i razumevanja.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
