Prošla nedelja je protekla u svetlu Svetskog dana mentalnog zdravlja, koji predstavlja najvažniju godišnju globalnu kampanju namenjenu podizanju svesti o značaju mentalnog zdravlja. Nama stručnjacima puna su usta priče o mentalnom zdravlju, a u privatnom sektoru svaki dan raste broj retreat-ova i programa koji imaju za cilj da unaprede naš “wellbeing”. Šta zapravo znači ovaj rogobatni anglosaksonski termin?
Mentalno blagostanje (wellbeing) predstavlja širok konstrukt i pokriva čitav spektar iskustava koja se kreću od samoostvarenosti pa sve do hroničnih problema u funkcionisanju. Postoji veliki broj definicija, a jedna od najsveobuhvatnijih definicija SZO glasi da je mentalno blagostanje stanje u kom svaki pojedinac shvata svoje sposobnosti, može da se suoči sa normalnim stresorima života, može produktivno da radi i sposoban je da doprinosi svojoj zajednici. Možemo reći da ova definicija ne odstupa umnogome od Frojdove, više od dva veka stare ideje, da je mentalno zdrava osoba ona koja je sposobna da voli i da radi. Kasnije je ovu Frojdovu definiciju nadopunio Donald Vinikot, britanski pedijatar i psihoanalitičar, koji je dodao definiciji treći glagol – igrati se. On je naglašavao važnost igre u razvoju deteta i razumevanju sveta oko sebe, što se u svim kasnijim fazama čoveka ogleda u njegovoj radoznalosti, otvorenosti za iskustva i spremnosti da se upusti u istraživanje. Dakle, prema eminentnim začetnicima psihoanalitičke misli i teorije, mentalno zdrava osoba je ona koja smatra da je svet bezbedno mesto i sposobna je da pruži i primi ljubav, sposobna je da svojim angažovanjem doprinosi društvu, i ima kapacitet da bude spontana, radoznala i istražuje sebe i svet oko sebe.
Prema SZO pravo na očuvanje mentalnog zdravlja spada u osnovna ljudska prava, međutim reklo bi se da postaje sve teže ostvariti ga u današnjem nestalnom, haotičnom i ubrzanom svetu. Taman što smo prestali nasmrt da se plašimo koronavirusa i da se oporavljamo od posledica socijalne izolacije, već nas je sustigao rat u Ukrajini i inflacija, pa masovni masakri i nepovratni gubitak najnevinijih – dece, a aktuelno smo svedoci terorističkih napada u Izraelu, i sve to dok nas uredno obaveštavaju o neredima i stradanju naših ljudi na Kosovu. U međuvremenu na ulicama pokušavamo da sačuvamo domovinu od države, dok molimo svemoćnog predsednika da zaštiti naše reke, nasipe i vazduh od beskrupuloznih kapitalističkih eksploatatora.
Na individualnom planu, odrasli pokušavaju da zadrže ugledne poslove neprestano dokazujući poslodavcima svoju vrednost kroz različite targete, dodatne projekte i treninge koji će im pomoći da budu korak bliže “boljoj verziji sebe”, dok oni “manje ambiciozni” koji su se vodili humanističkim motivima a ne ekonomskom isplativošću pri odabiru profesije, svoju vrednost dokazuju etičkim postupanjem uprkos svakodnevnim pritiscima vlasti. Glavni stubovi društva – zdravstvo i obrazovanje, prepušteni su entuzijazmu pojedinaca koji se herojski bore, ali rad u “sistemu bez sistema” sasvim sigurno uzima svoj danak. Verovatno je najveći poraz za svakog čoveka da prizna sebi da njegova borba nije vredela, kakva god borba bila u pitanju.
Sa druge strane, mladi, dok gledaju svoje roditelje u trci za egzistenciju, pokušavaju da pronađu odgovore na suštinska pitanja – ko sam ja, da li ovde pripadam, čime želim da se bavim u životu i da li ću od toga moći da zaradim za dostojanstven život. Mnogi se odvajaju od kuće prvi put, odlaze iz mesta gde su se osećali ušuškano da dokažu onima koji ih vole, da mogu, da su sposobni. U ovom razvojnom periodu mlada osoba je puna unutrašnjih previranja i konfliktnih osećanja, kako zbog naglo izmenjenog doživljaja, tako i zbog promena u spoljašnjoj realnosti kojima treba da se prilagode – završetak školovanja, traženje posla, ostvarivanje značajnih romantično-emotivnih odnosa. Koje sve to izazove mladi imaju koji pogađaju njihovo mentalno zdravlje možemo videti u planetarno popularnim serijama “Sex Education” i “Euphoria”. Možemo ih posmatrati kao štivo iz savremene kliničke psihologije i psihijatrije, koje prilično verodostojno i slojevito opisuje probleme u adolescenciji i odraslom mladom dobu. U serijama možemo videti ne samo koji su problemi nego i njihovu anamnezu, tok nastajanja.
U prilog tome da su mladi najvulnerabilnija grupa govori i svetska statistika prema kojoj je oko 60 odsto mladih u periodu od 18. do 24. godine života doživelo najmanje jednu poteškoću u vezi sa mentalnim zdravljem, od kojih je 23,4 odsto imalo susret sa depresijom, 18,2 odsto je doživelo anksioznost, a čak 13,5 odsto njih je imalo suicidne misli. I kod odraslih depresija je vodeći uzrok invalidnosti na globalnom nivou. Mada je broj anksiozno-depresivnih poremećaja u porastu, ne smemo zbog učestalosti eksploatacije tih termina dozvoliti sebi da minimiziramo nečije iskustvo sa anksioznošću i depresijom. U zavisnosti od toga kada se javljaju, koliko dugo traju simptomi, kog su intenziteta i koji je životni kontekst osobe, to mogu biti ozbiljne bolesti koje mogu zaustaviti osobu da obavlja svoje osnovne zadatke – da nastavi školovanje ili zadrži posao. Dodatno treba imati na umu fenomen maskirane depresivnosti o kojoj se sve više javno govori – kada osoba zadržava spolja nepromenjeno funkcionisanje i izgled, ali je iznutra u trpnom stanju koje sve više uzima danak. Takođe, važno je osvestiti lična i društvena stereotipima shvatanja depresije – depresivna osoba nije uvek osoba koja je tužna, bez energije, koja leži u krevetu. Depresivni ljudi mogu biti i oni koji nam izgledaju jako, koji su češće ljuti nego povređeni, koji se odaju alkoholu i promiskuitetu ili pak adrenalin traže u slabo prohodnim i nepristupačnim predelima i teško dostižnim ciljevima. Povodom Svetskog dana mentalnog zdravlja, održana je još jedna tribina „Kafa sa psihologom”, a svoju priču o maskiranoj depresiji podelio je i čuveni hrvatski novinar Aleksandar Stanković, koji je svoju borbu sa ovom podmuklom bolešću hrabro izložio u tek izdatoj knjizi.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
