Kada ukucate “zavist” i “ljubomora”, prvo će vam se pojaviti tekstovi o toksičnim partnerskim odnosima i patološkoj ljubomori, koji do nivoa obesmišljavanja pojednostavljuju kompleksnost ljudskih odnosa. U njima slika ostaje crno-bela, jedan partner je sve loše – toksičan, narcisoidan, manipulator, patološki ljubomoran, a drugi je sve dobro – on je žrtva kojoj je potrebno dati savete kako da izađe na kraj sa “psihopatom” koji joj zagorčava život ili karijeru, naravno sa naravoučenijem da su ljubav prema sebi i “zdrave” granice na prvom mestu. Doduše, čitav put kako se dolazi do te ljubavi prema sebi ostaje potpuno nepoznat. Paradoksalno, u vreme kada “raditi na sebi” postaje imperativ za pojedinca a “well-being” paketi za kompanije, kada je tržište prezasićeno različitim psihoterapeutima, guruima, koučevima, kada ljudi hrle na edukacije, retreat-ove, mindfulnes programe, čini se da se ljudi zapravo sve više udaljavaju od sebe. Kad to kažem, pre svega mislim na to da su sve manje sposobni da realistično sagledaju sebe, da razmišljaju o tome kako oni utiču na druge ljude i zapitaju se da li se i oni sami nekada ponašaju “toksično”, da li nekada zavide ili su ljubomorni. Mada je reč o sasvim prirodnim osećanjima koja se javljaju u gotovo svim međuljudskim odnosima, opet retko ko bi za sebe rekao da je zavidna osoba. Da, možda će neko šaljivo izustiti “ljubomoran sam što ćeš biti na moru celo leto”, ali zapravo vrlo često jedni drugima zavidimo na mnogo suštinskijim stvar
Žena, na primer, može zavideti mužu na karijeri, na uspesima koje postiže dok ona sedi kod kuće i podiže decu. Nekada iz zavisti ona može obezvređivati svaki njegov doprinos porodici komentarima poput “ti samo daješ pare, sve ostalo je na meni”. Tako zavidna neretko sa vrata počne da mu zadaje zadatke, ide za njim i ispravlja mu svaki korak, nemajući svest o tome da ga na taj način ponižava i da je agresivna. Sa druge strane i muškarac može osećati zavist prema ženi, što ne mora da se dokazuje, da se probija, bori sa “prljavim” ljudima, pa obezvređuje njen posao domaćice stavom “nezadovoljna je jer je dokona u kući”. Kada su “starije generacije” previše kritične prema mladima – prema njihovom neaktivizmu, nepatriotizmu, njihovoj bahatosti i previsokim očekivanjima, zapravo možemo razmišljati da ih obezvređuju jer im zavide. Pitate se možda, na čemu? Stariji mogu zavideti mladima na hrabrosti da kroje svoj put, na tome što su svoju ekonomsku slobodu stekli brže nego što su oni bili sposobni kada su bili u njihovim godinama, što imaju više smelosti da se suprotstave autoritetu, daju otkaz, ali i na lepoti i potentnosti koje njihove godine nose.
Kada govorimo o zavisti i ljubomori, bitno je napraviti razliku između ova dva osećanja. Naime, ljubomora ima veze sa strahom od gubitka nekoga ili ničega do čega nam je stalo, zbog nekog trećeg koga doživljavamo kao rivala, koji nam može to što nam je vredno oduzeti. Zbog te, najčešće nesvesne ideje, da je ta osoba superiorna u odnosu na nas, mi smo ljubomorni na nju. Sa druge strane, zavist se odigrava u odnosu između dvoje ljudi – osoba zavidi jer nema nešto što bi volela da ima. Ovo osećanje prisutno je kod svih ljudi ali u različitom intenzitetu u zavisnosti od crta ličnosti, ali i životnih okolnosti i faze u kojoj se i trenutno nalazi (da li prolazi kroz krizni period pa je samopouzdanje možda dodatno poljuljano i sl.), i stepena u kojoj meri je osoba spremna da misli o svojim manje poželjnim osobinama. Pokušaću da pojasnim. Ono što stoji u osnovi poređenja sa drugim i osećanja zavisti jeste doživljaj lične inferiornosti, nedovoljne voljenosti i prihvaćenosti u odnosu na drugoga koji se vidi u superiornom svetlu. Pošto je vrlo neprijatno razmišljati o sebi i svojoj nedovoljnosti po bilo kom pitanju, a nekada isuviše bolno, neki od nas nesvesno odlučuju da ta osećanja ignorišu, otpisuju i pretvaraju se da ona ne postoje, bivajući zaista ubeđeni u to. Na pokušaj suočavanja mogu reagovati potpunim poricanjem – Ja? Ma jok, nije mi to ni palo na pamet; Nikada se ne bih menjala sa tom osobom… Čak mogu to osećanje toliko daleko odgurnuti od sebe da ga počinju videti u drugima, ne znajući da zapravo pripada njima – Vidi kako je zavidna, inferiorna, kako ne zna da se izbori sa situacijom, zauzme za sebe, vidi koliko je arogantna… U zavisnosti od toga koliko jako je osećanje zavisti kod osobe, njeni komentari o drugima mogu biti blago provokativni ili mogu biti surovi i ići do nivoa ismevanja druge osobe i potpunog obezvređivanja i omalovažavanja. Tada govorimo o formi maligne, patološke zavisti, jer osoba da bi se izborila sa neprijatnim osećanjima u vezi sa sobom mora da unizi drugu osobu, da je “izjednači” sa sobom, sa svojim osećanjem praznine i nezadovoljstva.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
