.png)
Da li prva menstruacija zahteva posebnu pažnju i edukaciju odraslih ili bi to bilo bespotrebno problematizovanje nečeg sasvim prirodnog? Kako da odrastanje devojčica prestane da bude praćeno osećanjima neprijatnosti i stida? Kako prepoznati da li je u pitanju samo pubertet ili je vreme za razgovor sa psihologom? Česta su pitanja s kojima se susrećem u radu s roditeljima, pa je ovaj tekst nastao kao pokušaj da ponudim neka pojašnjenja, i nadam se, podstaknem roditelje da odškrinu nove perspektive u pogledu na pubertet i menstruaciju svojih devojčica.
Kod devojčica uobičajeno ulazak u pubertet kereće oko 10, 11, 12. godine, s javljanjem prve menstruacije (menarhe). Strah, nesigurnost, slaba kontrola nad emocijama i ponašanjem, uobičajeni su pratioci kada se dete nađe na pragu nesagledivo velikih i nepredvidljivih promena – hormonskih, fizioloških, seksualnih, socijalnih, kognitivnih, neuroloških. Promene koje donosi ovaj period narušavaju do tada postignut opšti balans u funkcionisanju deteta nezavisno od konkretne situacije, što se ogleda kroz nestalnost na nivou stavova, ponašanja, odgovornosti i raspoloženja. Ovaj period je ogromna šansa za razvoj potencijala i dalje emotivno sazrevanje deteta, ali i plodno tle za zastoj u razvoju i razvijanje različitih simptoma.
Ne treba ništa shvatati kao zagarantovano, pa ni to da pubertet zasigurno vodi građenju zdrave autonomije i stabilnijem osećaju identiteta. Kako će devojčice i njihovi roditelji proći kroz ovaj period pre svega zavisi od toga koliko su uspeli da razreše zadatke prethodnih faza i ostanu povezani i bliski sa jedne strane, ali i koja uverenja prema prvoj menstruaciji i pubertetu roditelji imaju sa druge.
Iskustva iz prakse govore da dobijanje menstruacije za većinu devojčica i dalje predstavlja zastrašujuće iskustvo obojeno velom tajne. Neretko devojčice zahtevaju od majki da ne kažu očevima jer ih je sramota, ako je odnos sa majkom dovoljno dobar da barem njoj mogu da se povere. Nekada pak majke u emotivnom naboju obelodane ovu vest, pa devojčica ostane zatečena i posramljena kada iz usputnog komentara komšinice koja sedi na kafi, shvati da i ona zna za “novosti”. Devojčice se isuviše opterećuju da neko ne primeti, da se ne oseća miris, da se ne vidi fleka na posteljini, da krv ne probije kroz odeću, pa se neretko povlače, ne žele da idu napolje, preskaču trening. Još kada ona nastupi prevremeno, s osam-devet godina, to čini da se osećaju dodatno zbunjeno i kao da ih je telo na neki način izdalo. Pitanje je trenutka kada će te promene uočiti druga deca njihovog uzrasta i krenuti da im postavljaju pitanja, nekada i da ih zadirkuju što samo otežava situaciju.
Jane Mendle, razvojna psihološkinja koja se istraživački bavi temom ranog puberteta na Univerzitetu Kornel u SAD, ističe da devojčice koje su dobile menstruaciju ranije, češće nego druge pate od paničnih napada, imaju suicidalne misli, osećaju se nesigurno i neadekvatno u svom telu, i pribegavaju zavisničkim obrascima. Ovaj podatak ne iznenađuje ako uzmemo u obzir da devojčice koje dobiju menstruaciju mogu osećati seksualni nagon kao odrasli a i dalje imaju razmišljanje i mozak devetogodišnjeg školskog deteta. Niti su spremne za promene koje im se događaju, niti da se nose s komentarima okoline. Praksa pokazuje da veliki broj roditelja nikada nije seo i pripremio svoju ćerku na to šta je čeka, što dodatno pojačava osećanja zbunjenosti, uplašenosti i posramljenosti.
Dodatni problem zbog koga devojčice dobijanje menstruacije doživljavaju kao nepoželjni stres jeste taj što u našem društvu vladaju stavovi koji menstruaciju predstavljaju kao patološko stanje koje zahteva medicinski tretman. Odjednom počinju bolovi u stomaku kao kada si bolestan a krv između nogu signalizira da nešto nije u redu. Zbog takvog pogleda nesigurne, samokritične devojčice imaju tendenciju da sebe dodatno obezvređuju i mrze sebe i svoje telo. Takođe, opšte društveno uverenje da menstrualni ciklus jedino služi ovulaciji i rađanju, dodatno plaši devojčicu koja još možda spava sa igračkama, a kojoj odjednom počinju da drže lekcije iz biologije i govore kako da se zaštiti od neželjene trudnoće.
Roditelji, često nespremni kao i njihove devojčice, nespretno uleću kod bogzna kakvog stručnjaka i počinju da koriste za njih nepoznate reči kao što su ovarijum, jajnici, vagina, vulva… i sl., potpuno ignorišući šta se zbiva na emotivnom planu i kako se njihovo dete oseća. Zbog ovako tradicionalnih praksi i društvenih uverenja, neke devojčice već u tako ranom uzrastu zaključuju da je biti žena komplikovano iskustvo ispunjeno neprijatnošću i sramom, a što može komplikovati prihvatanje rodne uloge i polne uloge.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
