Užurbano krećem ka gradu, žurim na iznenada organizovano predavanje psihoanalitičarke koja živi i radi u Londonu. Ni manje ni više, ta žena radi na Tavistock klinici i kao supervizor u Britanskom psihoanalitičkom društvu. Vau, uvek me zadivi kada čujem da neko s naših prostora ode i uspe da bude deo šire zajednice na globalnom nivou u oblasti kojoj se posvetio.
Pristižem na vreme, ali knap. Nervozno parkiram auto u jednom ćorsokaku, ostavljajući broj telefona u uglu šoferšajbne, nadajući se da će me neki ljubazni sugrađanin pozvati da ga pomerim pre nego što odluči da me stavi u situaciju da se finansijski razračunavam sa parking servisom. Žustrim koracima stižem do ulaza i ulazim u lift u kojem vožnja traje celu večnost, u komunističkom maniru iz doba kada je i zgrada sagrađena. Valjda tada ljudi nisu bili toliko užurbani, ali su ipak uspevali da imaju više dece, karijeru i neki društveni život. Tu mi prođe kroz glavu i ona Rambova: „Počeo sam odjednom više vremena da imam, kada sam stvari počeo da radim sporije – da se sporije krećem, govorim…“ Ne znam da li je to njegova originalna misao ili ju je od nekog učenijeg mislioca pozajmio, ali kao i svaki paradoks tera te da se nad njim zamisliš.
Lift se konačno zaustavlja, ulazim u stan u kojem je organizovano predavanje tačno na vreme, ali ne zatičem psihoanalitičarku nego…
Vidim par poznatih lica, izvinjavam se što kasnim i pitam da li sam na dobrom mestu. Ne uspevam ni da izustim da sam došla na predavanje, kada me dobronamerni glas starijeg voditelja grupe prekide: „Jesi, Bojana, samo uđi.“ Ulazim i sedam na prvu stolicu do vrata, pokušavajući da budem što neprimetnija, ali sama činjenica da sam ušla na pola nekog dešavanja to čini nemogućim. Pažljivo posmatram nepoznata lica u publici dok na drugoj strani prostorije vidim glumce u zanosu dramske scene.
Ubrzo shvatam da se radi o najkrhkijim ljudskim osećanjima – u vezi sa sopstvenom (ne)vrednošću i smislom života. Priča je bila o ženi koja udovoljava svima, a u sebi se oseća sve praznije i beznadežnije. Nakon što se završila scena, voditelj pita da li neko ima nešto da doda, a tinejdžerka u dvadesetim daje podržavajući komentar: „Tako je lepo što brineš o tuđim osećanjima, danas se čak i članovi porodice retko iskreno trude da razumeju jedni druge kako se osećaju. Volela bih da si moja tetka.“
Pokrenut temom iz publike, javlja se jedan čovek koji deli kako ima krizu smisla u odnosu sa svojom ženom, kako sve manje ima elana da se trudi oko odnosa, razočaran se osamljuje i traži utehu u čitanju, šetnji i sladoledu. Voditelj ga poziva da sedne pored njega ako želi da ispriča nešto više i da pogleda, kao u ogledalu, kako glumci na sceni odigravaju njegovu priču. On dalje nastavlja da deli detalje iz svog života, a ja se poistovećujem sa tim osećanjem da postajemo kao roboti, da gubimo ljudske kvalitete kada se trudimo da sve postignemo i svima udovoljimo, a da na kraju dana ono što te čini zadovoljnim je neka sitnica poput omiljenog sladoleda.
Da pojasnim, završila sam sasvim slučajno na probi plejbek teatra. Naime, plejbek teatar predstavlja formu spontanog improvizovanog pozorišta u kojem glumci ne igraju po unapred pripremljenom tekstu, već igraju scene iz života pripovedača odmah nakon što ih ispriča. Ovu formu pozorišta stvorio je 1970-ih godina dramski umetnik i psihodramski terapeut Džonatan Foks. Predstava počinje tako što se obično četiri glumca i voditelj predstave publici tako što ispričaju neki detalj iz svog života, a ostali glumci odmah to izvedu na sceni.
Zatim voditelj predstave pokreće gledaoce da kažu neki detalj ili priču iz svog života, a glumci to odmah izvode bez prethodnog dogovora. Kada se scena završi, voditelj pita pripovedača da li je ono bitno prikazano na sceni i kako je to pripovedač doživeo. Na kraju „mini-predstave“ gledaoci mogu da podele svoje utiske i, ukoliko žele, intimnije detalje iz svog života. Tako se može doći do vrlo emotivnog i intimnog pozorišta. Naša ljudska potreba je da podelimo svoju priču sa nekima koji će nas i našu priču poštovati i vrednovati – validirati. Bitno je naglasiti da plejbek teatar nije psihodrama i nije terapija, ali kao i svako kvalitetno pozorište, može imati i terapijsko dejstvo.
Elem, narednih pola sata potpuno posvećeno gledam, uranjam u unutrašnji svet pripovedača koji se odigrava ispred mene – kao da je vreme stalo, kao da život izvan ne postoji. Nakon završene scene, pokrenulo se pitanje šta je sladoled za svakog od nas u metaforičkom smislu, šta je to što nam pruža trenutak zadovoljstva. Potpuno sam zaboravila da sam krenula na predavanje ugledne psihoanalitičarke i pomislila kako sam završila zapravo tamo gde je trebalo da budem, da je ova proba plejbek teatra ono što mi pruža zadovoljstvo i spontani izlet iz svakodnevice, ona je bila moj omiljeni sladoled.
Pošto sam stigla na poslednju trećinu, kraj je došao taman što sam počela da uživam, pa sam odmah uletela u razmišljanje šta bih mogla da radim i s kim da se vidim kad sam već u gradu. Ovog puta odluka nije bila teška jer je koleginica sa psihodrame, koja je takođe svratila na plejbek kao i ja, bila raspoložena za piće. Iako se van profesionalnih događanja ne družimo, prevrnule smo hiljadu i jednu temu u trosatnom ćaskanju sa dosta iskrenog smeha i duhovitih opaski na sopstveni račun.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
