Mnogo više nego što želimo sebi da priznamo, većina nas, intimno, duboko u sebi brine. Ima toliko toga što nas brine, od pitanja koja se tiču naše lične vrednosti i identiteta – da li ćemo uspeti da ostvarimo ono čemu se nadamo, hoće li nas drugi prihvatiti i voleti, da li će naši bližnji i ljudi do kojih nam je stalo biti dobro, kako da izbegnemo poniženje i tugu; do onih pitanja koja su obojena društvenim i kulturnim okolnostima u kojima živimo – da li će posao za koji sam se školovao pružiti mogućnost da od njega i zarađujem za život, kako će se ekološki aktivisti izboriti sa beskrupuloznim investitorima da sačuvaju naše reke, nasipe, i hoće li nam omogućiti da udišemo kvalitetniji vazduh.
Na dnevnom nivou mi brinemo da li ćemo stići da obavimo sve zadatke koje smo sebi nametnuli, u brojnim ulogama koje skidamo i oblačimo kao na pokretnoj traci svakog dana. Kao u delikatnoj gimnastičarskoj tački, koja testira ravnotežu akrobate i obara granice njegove sposobnosti i izdržljivosti, pokušavamo da pronađemo kompromisna rešenja između svojih želja i potreba sa jedne, i ograničavajuće realnosti sa druge strane.
Parafraziraću reči jednog od čuvenih psihodramatičara – mi kao ljudi neprestano težimo da pronađemo balans između stvarnosti i mašte, jer život samo u realnosti je suv, a život u mašti nosi mnogo razočaranja i patnje, ali retko u tome i uspevamo.
Dakle, svi mi iskušavamo različite vrste napetosti, frustracije u pokušaju da pomirimo želje i mogućnosti, međutim dok se neki sa tim teškoćama nose relativno uspešno, neki se, suočeni sa njima, nađu u vrtlogu anksioznosti koja ih preplavljuje i ometa im život.
Glavna razlika između normalne strepnje i anksioznosti koju svi ljudi osećaju, jeste u tome što je u slučaju straha opasnost jasna, objektivna, dok je u slučaju anksioznosti skrivena i subjektivna. Kako je čuvena psihoanalitičarka Karen Honej zgodno definisala, intenzitet anksioznosti srazmeran je značaju koji situacija ima za određenu osobu a razlozi što je ona tako anksiozna obično su nepoznati i njoj samoj.
Budući da se anksioznost ne odnosi na situaciju kakva ona jeste u stvarnosti, nego na situaciju kakva se javlja u osobi, pokušaj oslobađanja od anksioznosti metodom ubeđivanja je beskoristan. Zato je glavni psihoterapeutov zadatak da zajedno sa klijentom otkrije značenja koja pojedine situacije imaju za osobu, koje je čine da se tako oseća.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
