Možda vas zanima?

Svakodnevni ljudski život ne karakteriše nasilje, eksploatacija ili ravnodušnost. Daleko od toga. Istraživanje otkriva da nam je duboko stalo jednima do drugih i da bismo radije pomogli svojim bližnjima nego da im ne pomognemo

Da li je ideja da mi pripada nešto više i bolje u životu i vera u sebe da ću to moći, iako još ne znam kako, deo narcisizma mladih o kome se danas neprestano priča, ili njihova adaptivna snaga.

Stariji koji lako upadnu u zamku da kritikuju mlade treba da priznaju da osnivanje porodice nije siguran znak postignute zrelosti, i da bi i oni da su imali mogućnost da biraju u tridesetim možda napravili drugačije izbore.

Mada se o traumi, gubitku i žalovanju više nego ikada pre priča i govori, pred ovim gubitkom smo svi ostali nemi. Pitam se šta i kako napisati, da se ljudi kojima se desila tragedija ni na koji način ne osete iznevereno dok čitaju, o nečemu što se rečima teško može iskazati. Svi pričamo o deci i to jeste najvažnije. Deci je potrebno strpljenje odraslih, da im pomognu da se polako vrate  svakodnevnim aktivnostima, da pokušaju da im daju odgovore na mnogobrojna pitanja koja u ovom trenutku postavljaju i povrate osećaj da svet, uprkos svemu, može ponovo da bude sigurno i bezbedno mesto. Rekla bih da je roditeljima potrebno to isto. Sa izgubljenim detetom roditelji su izgubili najdragoceniji deo sebe samih. Bez ikakvog pojašnjenja, trauma se jednostavno desila, i ostavila ih beznađu.

Put oslobođenja od anksioznosti ne možemo tražiti u pukoj racionalnosti i logici, jer se naša reakcija ne odnosi na situaciju kakva ona jeste u stvarnosti, nego kakva se javlja u nama, a koja se tiče naših životnih bitaka i rana koje iz njih nosimo

Sa tom dilemom koketira i Bojana Vunturišević, u novoj pesmi, kada kaže: "Ma kakva crna ljubav? Samo status, pare, kola i separe"...