Ljudskost i moć susreta.
Duboko verujem u pishoterapiju jer mi je više puta pružila utočište i podršku kroz različite životne izazove. Svoje dugogodišnje iskustvo u ulozi klijenta na individualnoj i grupnoj terapiji, koristim kao još jedan alat kako bih bolje razumela svoje klijente i probleme sa kojima se suočavaju.
U kom god radnom kontekstu da sam boravila, bolnici, NVO ili kompanijama, usmerenost na podizanje svesti o mentalnom zdravlju i briga za dobrobit pojedinca - uvek je bio i ostao moj fokus.
Pored stručnih znanja i zvanja koja me kvalifikuju da se na ozbiljan i odgovoran način bavim ovim poslom, istinski verujem da je za uspešan psihoterapijski proces potrebno da se terapeut i klijent prepoznaju i na ljudskom nivou.
Moje teorijske „naočare” - kako posmatram svet i psihoterapiju.
Bogato iskustvo iz različitih terapijskih škola (sistemska porodična psihoterapija, psihoanalitička individualna i grupna psihoterapija i psihodrama), prirodno je doprinelo građenju integrativnog terapijskog stila, koji mi u radu sa klijentima omogućava da pristup prilagođavam jednistvenom senzibilitetu osobe i modalitetu u kome radimo (individualni ili grupni). Dok bih teorijski okvir kroz koji posmatram ljude, odnose i psihoterapijski proces opisala kroz četiri pojma:
- relacioni (sistemski)
- psihodinamski
- egzistencijalistički
- narativni
Mada ovi pojmovi, kao i same ljudske težnje i potrebe, deluju suprotstavljeno i kompleksno, zapravo su jednostavni i međusobno se nadopunjuju. Kratko ću pojasniti šta ova četiri pojma znače u kontekstu našeg rada na pishoterapiji.
1. Relaciona (sistemska) perspektiva sagledava ČOVEKA UNUTAR ODNOSA koje gradi sa drugima. Od samog začeća i rođenja mi smo u odnosima i ne postojimo izvan njih. Čak i kada smo fizički odvojeni ili nas je važna osoba zauvek napustila, naš odnos sa njom nastavlja da postoji. Verujem da je u psihoterapiji podjednako važno da se bavimo onim što se odigrava u nama (našim mislima i osećanjima), i onime što se odigrava u našim odnosa sa drugima. Spoljni i unutrašnji svet čoveka su međusobno isprepletani i stvari utiču na cirkularan, a ne na linearan način.
2. Psihodinamska perspektiva ukazuje na važnost NESVESNIH PROCESA i AMBIVALENTNIH TEŽNJI koje su svojstvene svim ljudima. U psihoterapijskom radu polazim od toga da je svako ponašanje koje se tokom vremena održalo vredno pažnje, jer ma koliko besmisleno izgledalo nešto što osećamo ili radimo - neki deo nas ima korist od toga.
3. Egzistencijalistička perspektiva upućuje da je SMISAO glavni pokretač i glavni krivac za lične zastoje. Strahovi u vezi sa preživljavanjem su egzistencijalni i utkani u nas, sa njima se neprestano borimo, iznova se trudeći da ta iskustva osmislimo i pridamo im značenje.
4. Narativna perspektiva vraća MOĆ i ODGOVORNOST čoveku za sopstveni život. Polazi od ideje da smo mi ono što kazuju priče o našem životu. Doživljaj pozitivnog (reparativnog) emocionalnog iskustva u terapiji, daje nam mogućnost da kreiramo drugačiji narativ o sebi, koji nam donosi veći mir i sklad sa samim sobom.
